Svi misle da je kazino strašno mesto. Mračna rupa gde ljudi pate, gube sve i beže kući slomljeni.
Posle 25 godina za stolom, mogu da vam kažem: to nije istina.
Strašno je tek kad izađu napolje.
Među svojima
Dok su u kazinu, svi se lepo osećaju. To sam shvatio tek posle mnogo godina.
Kazino im je kao klub. Tu su među svojima. Svi gledaju isto — šta će da padne. Svi pričaju isti jezik. Svi razumeju.
Napolju ih niko ne razume. Napolju su “kockari”. Unutra su samo, igrači.
Malo ko ide kući
Znate šta me je iznenadilo kad sam počeo da radim?
Malo ko ode kući kad izgubi.
Ostanu. Sede sa strane. Gledaju druge kako igraju. Pričaju sa ostalima. Čekaju da im neko pozajmi žeton ili da skupe hrabrost da odu do bankomata.
Ali ne idu kući. Jer kod kuće ih čeka, realnost.
Njihovo najlepše mesto
Ovo je teško za razumeti ako niste bili tamo.
Za 70-80% stalnih gostiju, kazino nije mesto patnje. Kazino je njihovo najlepše mesto na svetu.
Oni vole to. Žive za to. To im je hobi, strast, društveni život, sve u jednom.
Ne pate dok su unutra. Pate kad moraju da izađu.
Savršen svet
Znate šta bi bio njihov savršen život?
Da imaju neko “osiguranje” koje im redovno dotira malo novca, koji bi trošili za kocku.
Oni ne žele da prestanu. Oni žele beskonačan budžet za ono što vole.
To je istovremeno najsmešnija i najtužnija stvar koju sam shvatio o ovom poslu.
Gde je onda problem?
Problem nije u kazinu. Problem je u neskladu.
Između onoga što žele i onoga što imaju. Između života unutra i života napolju. Između žetona i računa koji čekaju kod kuće.
Kazino im daje sve što žele, osim jednog: novac da nastave.
I tu počinje pakao.