Došao sam u kazino kao mlad, ali formirana ličnost. Nisam verovao u veštice i karakonžule.
Ali ono što sam zatekao me je zaprepastilo.
Pit bosovi i sol
Prvo što sam primetio posle škole za krupijea: pit bossovi su bili jako sujeverni. I kad kažem jako mislim na nivo koji bi očekivali u nekom selu u podnožju planine, ne u beogradskom kazinu gde dolazi “gospoda”.
Sipali su sol ispod cilindra. Za otklanjanje loše sreće, valjda, nikad mi niko nije objasnio logiku.
Gazili su određenim linijama na putu do stola. Stajali su na jednoj nozi dok krupije čipuje, da ne bi pao “pun broj” onaj broj na tabli koji je najviše prekriven žetonima.
Da nisam video svojim očima, ne bih verovao.
Zašto pit bossovi?
Krupijei koji su bili sujeverni,a bilo ih je, trudili su se to da sakriju. Jer bi bili ismejani od kolega.
Ali pit bossovi nisu imali taj luksuz.
Oni su trpeli ogroman pritisak od gazde. Svaki veliki gubitak kazina padao je na njihovu glavu. Nisu imali načina da se bore sa “srećom”, matematika je bila na njihovoj strani, ali pojedinačne noći su mogle da budu katastrofalne.
Pa su pribegavali onome čemu ljudi pribegavaju kad nemaju kontrolu: ritualu.
“Taličan”
Kod nas se nije koristila reč “baksuz”. Govorili smo: “Nisi taličan”.
Ili u suprotnom, ako neko donosi sreću kući: “Taličan si”.
I igrači su sujeverni. To je, uostalom, jedino oružje u kazinu za one koji neće sebi da priznaju da nemaju nikakve šanse. Lakše je verovati u sreću nego u matematiku.
Ironija
Evo ironije koju niko ne pominje:
Kazino je mesto gde sve funkcioniše na verovatnoći. Svaki procenat je izračunat. House edge je matematička činjenica. Cilindar ne zna za sreću.
A opet, ljudi koji rade u tom svetu, koji žive od te matematike, sipaju sol ispod stola i stoje na jednoj nozi.
Možda to govori nešto o ljudskoj prirodi. Ili možda samo o pritisku koji taj posao nosi.
Ja nisam postao sujeveran. Ali sam prestao da se smejem onima koji jesu.