Imali smo posebnu vrstu igrača kojima je “specijalnost” bila da igraju kontru jakim igračima ili da jure kojekakve nagrade koje je kazino delio.
Zvali smo ih — kontraši.
Bili su jako antipatični, kako krupijeima, tako i ostalim igračima. Mada, ruku na srce, nisu oni uvek bili krivi za to. Često su mislili da su tu da ostvare dobit, a ustvari su na razne načine pokušavali da pobede sopstvenu zavisnost.
Da li smo voleli igrače?
Kada radite ovaj posao dugo godina, ne gledate na igrače kao na jednu bezličnu celinu.
Često me pitaju kakav smo odnos imali sa njima — da li smo ih voleli ili mrzeli. Priča je zapravo ista kao i u životu van kazina. Kada bi vas neko pitao da li volite ili mrzite ljude u vašem kraju ili gradu, šta biste rekli?
Neki su nam se sviđali i bili simpatični, a neki su bili skroz kontra od toga. Pritom, nismo svi isti — ako je meni neko bio simpatičan, ne znači da je i kolega do mene delio ista osećanja.
Ipak, bili smo kao jedna velika porodica, jer su to uglavnom bili stalni gosti.
Kako su kontraši izgledali
Ti kontraši su bili specifični. Delovali su jako disciplinovano. Čekali su svoju priliku. Ćutali su, čekali svoj trenutak i vrebali.
Jedna stvar nas je posebno iritirala kod njih: često su menjali ogroman novac za žetone — recimo 100.000 — a onda bi proigrali svega 5 do 10 hiljada. Ostatak žetona bi, onako u grču, samo grejali u rukama, retko ih stavljajući na sto.
Stvarali su privid velike igre, a zapravo su se grčevito držali za taj novac.
Disciplina koja puca
Ta njihova igra “čekalice” često je donosila rezultat. Ali onog trenutka kada bi “kola krenula nizbrdo”, znali su da izgube sve.
Imali su određenu svotu za igranje i pravilo da, ako to izgube, ne ulažu više.
Ali, kao što rekoh — disciplina traje samo dok ne krenu gubici.
Tada su postajali bezobrazni i neprijatni. Moram priznati da su krupijei, a i mnogi drugi igrači, potajno likovali u tim situacijama.
Brka i gospodin
Sećam se jedne takve scene.
Imali smo jakog igrača na stolu koji je danima gubio novac. Taj čovek je bio izuzetno pristojan, kulturan i simpatičan. Kao što sam u prethodnim pričama napomenuo, mi smo takvim igračima iskreno želeli da bacimo pun broj — ali cilindar nažalost ne radi na lepe želje.
S druge strane, u uglu kazina, vrebao je jedan kontraš. Nazovimo ga Brka.
Bio je jako neprijatan. Posmatrao je i čekao.
U jednom trenutku, naglo je pritrčao stolu i krenuo da ulaže žetone — naravno, sve suprotno od onog što igra naš kulturni gospodin.
Prvi spin — Brka gubi. Kreće opet isto, nervoza raste.
Drugi spin — opet gubi.
Ti igrači su obično znali da odigraju sa više žetona, zadovoljavajući se malim iznosom jer su tako šanse za dobitak veće. Ali sada je Brka bio besan. Ljut, neprijatan, požuruje novi spin, ne prestaje da gunđa.
Čuje se samo on za stolom, dok gospodin pored njega gubi danima, ali to ispraća sa osmehom i dostojanstvom.
Treći pokušaj — Brka stavlja sve žetone. Pozamašnu cifru koju je do malopre grejao u šaci.
Kuglica pada…
I on gubi sve. Odlazi ljutito, bez pozdrava.
Slatke prilike
Ovo su retke prilike kada su kontraši gubili na taj način — ali su slatke.
Disciplina je u kazinu najvažnija — bez nje ste sigurno “mrtvi”.
“Mrtvi” — tako smo zvali trenutak kada igrač izgubi sve.
Neko je jednom rekao da je skoro svaki igrač u svakoj igri u jednom trenutku bio u plusu…
Ali to je već priča za neki drugi put.
O progresiji — sistemu koji izgleda savršeno dok ne probijete limit stola — pisao sam ovde.