Kada ljudi saznaju čime sam se bavio, prvo pitanje je uvek isto.
Oči im se rašire, glas im se spusti i pitaju: “Koliko je neko najviše izgubio za jednu noć?”
Očekuju filmske cifre. Očekuju da čuju o milionima, o koferima novca, o ključevima od luksuznih automobila bačenim na sto. Žele tuđu nesreću pretvorenu u brojku, da bi mogli da se zgražavaju uz kafu.
Ali ja im nikada ne dam odgovor koji žele.
Ne zato što ne znam cifre, već zato što postavljaju pogrešno pitanje.
Ta noć je počela pre 20 godina
Ta “kobna noć” kada je neko izgubio sve… ona se nije desila te noći.
Za onog igrača koji je sinoć izašao praznih džepova, ta noć je počela pre 20 godina. Počela je onog dana kada je prvi put ušao u kazino i osetio onaj prvi dobitak.
Nastavila se kroz hiljade noći. Kroz male gubitke za koje je govorio “nema veze”. Kroz velike dobitke koje je sutradan vraćao. Kroz pozajmice. Kroz laži porodici.
Ono što laici vide je samo finale.
Vide zgradu koja se srušila za sekund, a ne vide vlagu koja je nagrizala temelje decenijama.
Pravo pitanje
Zato je pitanje “koliko je izgubio noćas” potpuno nebitno. To je samo statistika jednog utorka ili petka.
Jedino pravo pitanje, ono koje niko ne sme da postavi, glasi:
“Koliko je izgubio za života?”
I tu ne mislim samo na novac.
Stvarni gubitak
Kada se podvuče crta posle 20 godina “te jedne noći”, u taj gubitak ulaze:
- Propušteni rođendani dece
- Izgubljeni prijatelji
- Uništeni brakovi
- Neprospavane noći
- Onaj miran san koji se više nikada neće vratiti
Zato, kad me pitate za rekord, nemam odgovor.
Svaki igrač koji izađe na vrata pognute glave je novi rekorder — jer je upravo izgubio još jedan dan života koji se ne može kupiti žetonom.